Вести

Светски дан позоришта - 27. март обележава се годинама и у Србији различитим програмима, као и традиционалним читањем поруке уочи извођења представа, исто као и у театрима широм света.
На иницијативу Међународног позоришног института више од пола века слави се овај Дан (датум отварања Театра нација 1962. у Паризу, у којем је уметничка директорка била и наша Мира Траиловић), а на позив Института, поруку пише позоришна личност светског угледа.
Први међу њима био је Жан Кокто, 1962. године.
Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима и објављује у стотинама штампаних и електронских медија на свим континентима.
Поруку, коју је ове године упутио један од најзначајнијих театарских стваралаца данашњице – пољски редитељ Кшиштоф Варликовски, уочи почетка представе "Хенри Шести" на Великој сцени, прочитала је глумица Народног позоришта Марија Вицковић.
Варликовски оцењује да "позоришне прегаоце најлакше проналазимо ван позоришта" и да су то "обично они који позориште не користе као машину за репродуковање клишеа и конвенција".
"Они проналазе пулсирајуће изворе и живе токове река који привидно заобилазе позоришне дворане где се свакодневно окупљају легије људи у настојањима да подражавају некакве светове. Имитирамо, уместо да стварамо властите светове који треба да су фокусирани, чак и да зависе од дебате са публиком и њених реакција; ти светови протичу скривени а позориште једино има моћ да их открије", поручује он.
Такве водиче Варликовски налази углавном у прози, стално размишљајући о "писцима који су, пре стотинак година, пророчки, иако опрезно, описали сумрак европских богова који је нашу цивилизацију оставио у тами, до данас неразјашњеној".
Наводи Франца Кафку, Томаса Мана и Марсела Пруста, а данас би тој групи пророка додао и Џона Максвела Куција.
"Њихово заједничко осећање небрањеног краја света, не планете, већ модела међуљудских односа, поредака и побуне, сада нас снажно прати. Нас, који живимо после завршетка света. Насупрот криминалу и конфликтима који се разбуктавају све више и више да ни свеприсутни медији са њима не држе корак".
Али, додаје Варликовски, "ови пожари брзо постају досадни, неопозиво нестају из медијских извештаја, а ми остајемо беспомоћни, престрављени, опкољени. Више не успевамо да градимо куле, а зидине, које тврдоглаво подижемо, не бране нас ни од чега, напротив, саме траже заштиту и бригу трошећи највећи део наше животне енергије".
"А ми немамо снаге ни да покушамо да видимо шта је иза капије, иза зида. И само због тога треба да постоји позориште и у томе да тражи своју моћ. Да завирује тамо где је гледање забрањено", истиче он.
Уз цитат да "предање покушава да објасни необјашњиво. Пошто оно проистиче из истините подлоге, мора у необјашњивом и окончати", Варликовски напомиње да је Кафка те речи уздигао до метаморфозе предања о Прометеју, а да се оне "снажно односе на то какво позориште треба да буде".
"Таквом позоришту, које треба да има почетак у дубини истине и да проналази крај у свим његовим делатницима, онима на сцени и онима у публици, честитам свим срцем", закључује познати пољски уметник.
М.Б.