ПОЧЕЦИ

Те, 1868. године, када је основано Народно позориште у Београду, Србија је једва имала нешто преко милион и две стотине хиљада становника. Целокупна српска просвета је располагала са 423 учитеља мушких и 54 „учитељке“ женских основних школа. Београд је тек прешао цифру од 25.000 житеља који су становали у 3.444 куће. На једног чиновника долазило 68 становника, на једног наставника 262, на једног лекара 442, а на једног адвоката 1481 становник. Шездесетих година XIX века Београд је једно велико село на пола пута од отоманске ка европској цивилизацији.

У њему живе трговци, занатлије, чиновници, војници, сељаци, надничари и беспосличари. Куће, занати, мода – прилагођавају се све више западњачким укусима; „гефроренес“ и шампањ се јављају поред бозе, алве и суџука; на баловима се играју кола и полке. Улице су уске, кривудаве, нечисте и неосветљене; четрдесет београдских ћорсокака служи за бацање отпадака; у њему нема канализације и влада оскудица у пијаћој води.

Међутим, жеђ за просветом, културом и науком у ослобођеној земљи букти заједно са жељом да се доврши дело народног ослобођења и уједињења. Тако је Београд, који је тек закорачио на пут свога развоја, имао 1968. године Велику школу са три факултета – једну пуну и једну непотпуну гимназију, Реалку, Вишу женску школу, Српско учено друштво, Народну библиотеку, Народни музеј, Народну читаоницу, Прво певачко друштво, Државну штампарију, а Србија има 44 питомаца на студијама у иностранству, којима ће бити намењена улога интелектуалног вођства по повратку у земљу...

После више покушаја, који датирају још од 1842, да се у Београду оснује стално професионално позориште, а који су из различитих разлога били кратког даха али су недвосмислено показали да овој земљи и њеној престоници театар треба – 1868. је основано Народно позориште у Београду.  Прва представа, „Ђурађ Бранковић“ Кароља Оберњака, одржана је (по новом календару) 22. новембра 1868. у гостионици „Код енглеске краљице“, која је следећих годину дана била привремени дом нашег Позоришта.

---

НОВИ ТЕАТАР

Покушаје оснивања сталног театра пратили су и покушаји да се овој институцији обезбеди и адекватно здање: представе су игране у магацину Царинарнице (Театар на Ђумруку), у салама хотела (Театар „Код јелена“), у Кнежевој пивари, у кафанама („Код Круне“ и „Код енглеске краљице“). Први озбиљнији покушај подизања наменске театарске зграде био је инициран од стране Одбора „Љубитељи народне просвете“ и Позоришног одбора који су организовали сакупљање добровољних прилога. Влада Кнежевине Србије је дала 2.000 дуката и поклонила земљиште на Зеленом венцу од 228 квадратних метара, сам кнез Александар Карађорђевић приложио је 1.000 дуката и 80 кубних хвати камена, Миша Анастасијевић је дао 500 дуката... По постојала су три плана: архитекте Јана Неволе – Чеха, архитекте Јосифа Касана – Италијана и трећи, тада познатог предузимача Штајнлехнера. Подизање зграде скромног изгледа на Зеленом венцу почело је 11. септембра 1852. године, према Касановом плану, а дозволу да изводи грађевинске радове добио је Штајнлехнер. Овај покушај осујетило је пре свега непогодно, подводно земљиште, али и недостатак новца. На истој локацији је три године касније, уз кредит од 10.000 дуката који је одобрила Влада (с тим да се у зграду сместе и музеј и библиотека), начињен покушај да се земљиште ојача дрвеним шиповима, али без успеха.

У зиму 1867/68. збило се друго, веома значајно гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду, чија трупа је извела шездесет четири представе у неадекватним салама „Код Круне“ и „Код енглеске краљице“. Остаће записано да је кнез Михаило, после једне од тих представа, саопштио историјску одлуку: „Сазидаћу ја вама театар за себе па ћете бити сасвим задовољни“.

Тако, по оснивању Народног позоришта, Кнез и Државни савет одређују нову локацију за позоришну зграду – бивши турски плац код Стамбол-капије. Обнавља и давање прилога, сам приложивши пет хиљада дуката. Нажалост, он није дочекао почетак радова, јер је убијен 3. јуна 1868. године, па је камен темељац поставио кнез Милан. Верује се да је пројектант позоришне зграде код Стамбол-капије био архитекта Александар Бугарски, мада по сачуваним документима то није сасвим извесно. У пролеће 1868. је организована лицитација за извођење радова, а посао је опет добио Штајнлехнер. Уговор је закључен 23. маја 1868. за 12.550 дуката с додатком преосталог материјала од позоришта на Зеленом венцу и око 150 кубних хвати камена од старих турских кућа са Стамбол-капије. Градња је изведена веома брзо. Земљани радови су почели 29. маја, а камен темељац је положен 18. августа 1868 . године. Зграда је стављена под кров већ јануара 1869. У граду од 25000 становника, позоришна сала има око 800 места! Прва представа у новом здању је одржана 30. октобра (по старом календару) исте године. О овом догађају је остало забележено:
„... Прва представа је била ’Посмртна слава кнеза Михаила’, слика из народног живота Ђорђа Малетића, у четвртак 30. октобра 1869. године...
... Из једне сачуване плакате – позивнице штампане на свили (упућене Хрватском народном казалишту у Загребу) види се да су у комаду учествовали скоро сви чланови Народног позоришта: Милка Гргурова, Марија Јеленска, Јулка Јовановићка, Мара Гргурова, Љубица Коларевићка, Адам Мандровић, Нестор Недељковић, Тоша Марковић, Алекса Савић и као почетник Тоша Јовановић...

... Ова представа оставила је снажан утисак на публику, нарочито када је представљач, маскиран и обучен као кнез Михаило, прешао на коњу преко позорнице. Када га је публика на позорници угледала на коњу – пише рецензент ’Видовдана’ – учинило јој се да опет пред собом види сушта жива кнеза Михаила...“

Када је сазидана, зграда Народног позоришта у Београду је, поред капетан Мишиног здања, била највећа и најраскошнија палата у Србији. По распореду маса, хоризонталној и вертикалној подели површина и изабраним мотивима површинске обраде главне фасаде, Народно позориште Александра Бугарског подсећало је на Скалу Пјермаринија у Милану, која је саграђена деведесет година раније (1776–1778).

---

РЕКОНСТРУКЦИЈА ЗГРАДЕ
Прве преправке и дозиђивања изведена су већ 1870. године. Релативно мала позорница захтевала је дограђивање и продужење. Дограђени задњи део је био нижи и саграђен од слабог материјала. Поред продужења позорнице, биле су предвиђене и гардеробе за статисте, магацин за декор и намештај, и сликарница. Планове за дозиђивање вероватно је најпре начинио предузимач Винтер, али потом су поново поверени Александру Бугарском. Радове је извео предузимач Ерлмајер. Проширивање је извршено на земљишту које није припадало позоришту, али позоришни одбор је започео зидање и без дозволе. Унутрашњој обради и опреми позоришта је поклоњена већа пажња и није се штедело. У гледалишту, све површине парапета, ложа, стубова, таванице, обрађене су декоративно у гипсу и обилато позлаћене. На ограде ложа су стављени медаљони са грбовима свих српских земаља и портретима истакнутијих српских владара и књижевника. Медаљон са ликом кнеза Михаила као оснивача позоришног здања смештен је изнад портала позорнице. Унутрашња опрема седишта и сценска техника набављени су у Бечу, по одлуци Позоришног одбора. На средини плафона, испод розете за проветравање, висио је велики лустер са преко сто гасних пламенова. Све сликарске радове, као и сликање завесе урадио је бечки дворски сликар Кауцки. Осветљење позорнице, гардероба, магацина, гледалишта, тј. целокупне зграде, било је на гас. Фабрика гаса – гасара, била је смештена у напуштеној Караџамији, двадесетак метара испод позоришне зграде, на углу Доситејеве и улице Браће Југовића.

Проблем позорнице и помоћних просторија, недостатак гардероба, слаба конструкција због штедње и слично, условили су да 1911. године буде донета одлука о још једној реконструкцији зграде. Министарство грађевина је поверило радове свом службенику, архитекти Јосифу Букавцу. Планови су предвиђали реконструкцију која ће Народном позоришту и споља и изнутра потпуно изменити изглед, распоред просторија па и димензије. У лето 1912. већ се почело са проширивањем позорнице, а због избијања Балканског рата, у јесен те исте године, радови су прекинути да би били настављени у лето 1913, када су углавном и завршени. Идуће, 1914. године, започета је реконструкција гледалишта, али су радови опет прекинути због Првог светског рата. У бомбардовањима главног града која ће да уследе између 1915. и 1918, као и због аустро-немачке окупације, многи елементи реконструкције из 1914. су пропали. Градња Позоришта је настављена 1919, и уз мање или веће измене у односу на пројекат из 1911, радови су потпуно завршени тек 1922. године. Спољна архитектура је изгубила јединство стила и склад оригиналне замисли Бугарског, представљала је мешавину сецесије и барока. Гледалиште сада бројало 700 седишта, 33 ложе (плус нешто већа дворска) и 66 стајања – све укупно 944 места. Позорница је повећана у дубину, а уграђена је и покретна округла бина (ротација). Гардеробе, радионице, просторије за управу, магацини и друге помоћне просторије смештене су око задње позорнице на два и три спрата. Промењене су све инсталације и уведено је централно грејање. На изради детаља у ентеријеру архитекти Јосифу Букавцу су помогли архитекти – руски емигранти, чији укус и утицај су се нарочито огледали у декоративним радовима у гледалишту, вестибилу и фоајеу на првој галерији који су добили још више гипсаних радова, вештачки мермер и тешке барокне мотиве. Плафоне је својим монументалним стилом осликао руски сликар Степан Колесников. Једино што је у ентеријеру остало од претходне зграде је медаљон са профилом кнеза Михаила, изнад портала позорнице, који је обновио вајар Ђока Јовановић.

Позориште је страдало у бомбардовању Београда 6. априла 1941. Већ крајем године, иако под окупаторским властима, Министарство грађевина започиње поправку, која је подразумевала и нову реконструкцију. Зграда је опет повећана, испод ње је дозидан још један део, који се неправилно ширио са стране, а у којем је позориште добило просторије за канцеларије, пробне сале, радионице, магацине, гардеробе, три стана и друга пратећа одељења. Некад симетрична, монументална композиција грађевине из 1922. године потпуно је изгубила свој склад у сада скоро удвострученој дужини. Штедљива реконструкција је утицала и на спољну архитектуру старог дела зграде, која је насилно упрошћена и одавала је утисак недовршености. Зазидан је средњи главни улаз из вестибила у гледалиште, а остављени су само бочни, неугледни прилази према гардеробама. Гледалиште је добило релативно скроман изглед с упрошћеним декором и таваницом без слика. Реконструкција је испрва била поверена архитекти Гојку Тодићу, а потом архитекти Драгану Гудовићу. Радове је изводило, углавном, грађевинско предузеће архитекте Милана Секулића.

По завршетку позоришне сезоне 1964/65. приступило се мањој адаптацији Велике сцене, и то на основу нацрта архитекте Николе Шерцера. У гледалишту је повећан број места тако што су уклоњене ложе и постављена мања седишта са ужим размаком између њих. Скинут је велики кристални лустер, а дворану су красили нови барељефи и зидови од храстових ламперија, као и плава боја седишта и завесе. Постављен је нов линолеумски под, број рефлектора је повећан за дванаест, уведено је ново централно грејање, као и бешумни вентилатори за прочишћавање ваздуха.
Народно позориште и град Београд су 1986. године одлучили да се започне још једна, заиста неопходна, детаљна реконструкција сада већ сасвим неусловне зграде. Главни архитекти и пројектанти за реконструкцију старог дела и нове зграде били су Љубомир Здравковић и Слободан Дрињаковић. Ентеријер је био урађен по нацртима архитекте Милана Палишашког; фасадна и декоративна пластика по нацртима Бранке Бремец, Димитрија Иванчевића и Зорана Бадњевића, а статику је урадио инжењер Миленко Поповић. Пројекат и радови су поверени грађевинској радној организацији Трудбеник. Обнова је трајала скоро три године и стајала је око 4,5 милиона долара. Свечано отварање „новог“ позоришта је било 15. октобра 1989. године, а прва представа, Есхилова „Орестија“, одржана је 10. новембра исте године. Овом реконс трукцијом, старој згради је враћен изглед од пре Другог светског рата, а укупна површина је скоро удвостручена доградњом модерног објекта у који су, на пет спратова изнад и два спрата испод земље, смештене службене  просторије. Зграда сада има осамнаест и по хиљада квадратних метара, од којих седамнаест хиљада квадрата корисног простора. У гледалиште су враћене ложе, које су уклоњене 1966. и сада изгледају као и у XIX веку, са карактеристичним потковичастим распоредом. Дворана је добила нов сјај и привлачност. Цела је пресвучена у црвени велур и плиш, а још преовлађују основни бели и златни тонови. У фоајеу друге галерије се налази плоча са именима свих дародаваца и мецена позоришта из XIX века. На плафону дворане је обновљена велика уметничка слика Колесникова, композиција из два дела – „Баханал“ и „Талија са четворопрегом“. И фоајеи су другачији, лепши. Постављени су мермерни подови, гипсани украси на плафонима, рељефи, позлата, биљурна огледала, кристални лустери, а у главни је смештена и, давно заборављена, биста кнеза Михаила, оснивача позоришта. У новој, тзв. радној згради, архитекти и градитељи су оставили везе за подземне ходнике, који би једнога дана могли да се провуку испод Француске улице и повежу са новом зградом за Оперу и Балет, која би била изграђена на Тргу републике, преко пута Народног позоришта. По неким плановима то би била само велика позорница и гледалиште са преко 1.500–2.000 седишта, док би обе зграде опслуживало исто, већ постојеће особље. Може се рећи да данас Народно позориште у Београду представља модернистички спој старог и новог у архитектури, а у техничком смислу једну од најсавременијих опремљених позоришних кућа у свету.

---

ДРАМА

Делатност Драме Народног позоришта најчешће се дели на четири етапе: од оснивања до Првог светског рата, период између два светска рата, од ослобођења до распада бивше Југославије и период од 1991. године до данас.

Ансамбл драме је формиран од истакнутих глумаца већ постојећих професионалних театара са нашег говорног подручја, превасходно Српског народног позоришта и Хрватског народног казалишта, те од пробраних уметника из већих путујућих позоришних дружина. Првих деценија, у малом Београду представе су често имале само премијеру или две-три репризе, а само ретки изузетно популарни комади доживљавали би и десетак извођења. У таквим условима хиперпродукције, о режији се не може ни говорити с позиције данашњег искуства. Глумци би научили текст – увелико се ослањајући на суфлера – а први глумац би на неколико проба покушао да са колегама-суиграчима договори и увежба основни мизансцен. Преовлађивао је патетични, романтичарски стил глуме. Представе су се играле у свега неколико типизираних декора (соба, која је често бивала и сеоска кућа и европски салон; шума; градски трг). Глумци су испрва играли у сопственим костимима, а глумице су у ову сврху добијале мали додатак на плату. Нешто касније, почиње се са наручивањем костима за представе – углавном типских. Ситуација је, што се тиче режије и сценографије, нешто измењена у последњим годинама пред Први светски рат, доласком школованог редитеља, Александра Ивановича Андрејева, који је на сцену донео и извесно богатство декора. Поред комада светских класика, који су од самих почетака били обавезан део репертоара (Софокле, Шекспир, Калдерон, Молијер, Расин, Голдони, Корнеј, Ростан, Шилер, Гете, Ибзен, Стриндберг, Гогољ, Островски, Чехов, Горки...), Народно позориште је одмах почело да подстиче домаће драмско стваралаштво. Разумљиво, почеци су били тешки и квалитетних текстова је било мало. У то доба буђења националне свести, нарочито су популарни били комади са националном тематиком, углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњевековном и новијом историјом као што су „Смрт Уроша V“, Стефана Стефановића, „Милош Обилић (Бој на Косову)“ Јована Суботића, „Хајдук Вељко“ Јована Драгашевића и други. Времено, појављују се и квалитетни аутори, које ће потврдити суд историје (Милован Ђ. Глишић, млади Бранислав Нушић, Борисав Станковић, Матија Бан,  Симо Матавуљ, Лаза Костић...). Поред тога, велику популарност су тада, а и касније, имали такозвани комади с певањем, попут драматизација прозе Стевана Сремца – „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“ (музика Стевана Мокрањца), „Ђида“ Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака (са музиком Даворина Јенка), те најпопуларнији и најигранији од свих – „Коштана“ Борисава Станковића (музика Стевана Мокрањца), која ће постати својеврсна култна представа и, као таква, од 1901. остати на репертоару, са мањим прекидима, све до данашњих дана. Преводилачка делатност је у то време била веома интензивна – неретко се догађало да се савремени француски или немачки текст нађе на београдском репертоару свега неколико месеци после светске праизведбе. Поред превода страних комада, често су прављене и такозване посрбе. Већина наслова из првих деценија рада Народног позоришта није положила тест историје, и данас се за њих и не зна. На прелазу векова, управа је посебно покушала да подстакне домаће писце како би се подухватили писања за театар. Између осталог, објављивани су редовни годишњи конкурси за нови драмски текст. Тих година појављује се једно велико име домаћег драмског стваралаштва – Бранислав Нушић. Поред њега, јављају се и други млади ствараоци, међу којима се нарочито истичу Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо и Миливој Предић. Јован Стерија Поповић је већ тада био препознат као домаћи драмски класик, и поред редовног присуства његових комада у репертоару, током дугог низа година је на дан рођења великог комедиографа приређивано специјално „Стеријино вече“. Носиоци репертоара у том периоду су били Алекса Бачвански, Адам Мандровић, Милош Цветић, Тоша Јовановић, Ђура Рајковић, Милорад Гавриловић, Сава Тодоровић, Илија Станојевић Чича, Светислав Динуловић (уједно и глумци-редитељи), те Пера Добриновић, Добрица Милутиновић, Милка Гргурова, Вела Нигринова, Софија Цоца Ђорђевић (једина Београђанка међу њима), Зорка Тодосић, Теодора Арсеновић, Перса Павловић...

За време Првог светског рата, једини пут у историји, Народно позориште је било затворено током све четири године. Готово читав мушки персонал је био мобилисан и у многим логорима су ницала „војничка позоришта“ предвођена нашим глумцима, играјући популаран али и веома захтеван репертоар. Архива и богата библиотека драмских текстова у сандуцима су се повлачили заједно са војском и народом пут Албаније...

Одмах после рата, Позориште поново отвара своја врата, а убрзо се уз драмски оснивају и оперски и балетски ансамбл. Скученост једне сцене коју треба да деле три уметничка ансамбла решава се дугорочније адаптирањем зграде коњичке школе, Мањежа, која постаје Сцена на Врачару, нешто интимнија од оне у згради Код Споменика, веома омиљена и код глумаца и код љубитеља драмских представа. Са неколико прекида, Народно позориште је располагало овом зградом све до после Другог рата, када је она постала дом новоформираног Југословенског драмског позоришта. Са крајем Првог рата поклопила се и Октобарска револуција, тј. период бежања великог броја Руса и припадника других народа пред комунистичком влашћу Совјетског савеза. Међу њима се налазио и знатни број уметника, од којих су се неки задржали у Београду. Тако у Народно позориште долазе професионални редитељи (најпре Јуриј Љвович Ракитин, а нешто касније брачни пар, некадашњи чланови Московског художественог театра, Вера Греч и Поликарп Павлов), сценографи и костимографи (Леонид и Римена Браиловски, Ананије Вербицки, Владимир Жедрински, Владимир Загородњук). Захваљујући њима, режија се издваја као посебна уметност у оквиру театра, а у глуму улазе реалистички принципи „уживљавања“ Станиславског. Сценографија и костими се праве наменски, за сваку премијеру (у складу са финансијским могућностима), доносећи на сцену стилове и правце који у то време владају у сликарству. И даље се игра класичан репертоар, као и савремени светски писци (Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсводри, Јуџин О'Нил...)  али на велика врата на нашу сцену долази и такозвани булеварски репертоар, нарочито француски „лаки комади“, које је публика волела а због којих је критика бурно негодовала. Поред светских, може се слободно рећи да је, уз Стерију, Нушић, чија стваралачка зрелост пада у међуратне године – већ за живота постао домаћи класик. У доба своје стваралачке зрелости, у међуратном периоду, он је нека врста „кућног писца“ Народног позоришта: све своје комаде пише имајући у виду тај ансамбл, а често и сам, мимо сваког позоришног обичаја, учествује у поделама улога. Иако критика не дели то мишљење, он је публици без премца најомиљенији писац, сваки његов нов комад се с нестрпљењем очекује, постаје театарски догађај и обара рекорде у гледаности. Београд, сад већ европска метропола, без проблема своје омиљене представе гледа и по неколико десетина пута. Премијере су ређе, али су поставке знатно професионалније, модерније, квалитетније. Домаћи репертоар, поред српских, сада чине и текстови писаца из Словеније, Хрватске, Македоније (Милутин Бојић, Борисав Станковић, Иво Војновић, Милан Беговић, Иван Цанкар, Петар Петровић Пеција, Владимир Велмар Јанковић, Јосип Косор, Велимир Живојиновић Масука,  Тодор Манојловић, Мирослав Крлежа, Ђура Јакшић, Миливој Предић и други, те прва жена-писац, Милица Јаковљевић познатија као Мир-Јам). Уз поменуте руске, ту су и наши школовани редитељи и глумци-редитељи: Михаило Исаиловић, др Бранко Гавела, Јосип Кулунџић, Витомир Богић, Драгољуб Гошић, Димитрије Гинић, Мата Милошевић, Радомир Раша Плаовић... У изванредном глумачком ансамблу се, поред поменутих глумаца-редитеља као и већ поменутих искусних глумаца који су каријере започели пре рата, издвајају Жанка Стокић, Мара Таборска, Деса Дугалић, Марица Поповић, Невенка Урбанова, Љубинка Бобић, брачни пар Александар и Зора Златковић, Миливоје Живановић, Виктор Старчић, Јован Гец, Божидар Дрнић...

Свакако треба поменути и нашег првог школованог костимографа, Милицу Бабић Јовановић, која потписује највећи број представе од 1931. до 1964. године, као и сликаре-сценографе Јована Бијелића, Станислава Сташу Беложанског, те нешто млађе Миомира Денића, Бојана Ступицу и Милицу Бешевић.
Током немачке окупације Београда 1941–1944, Народно позориште наставља са редовном делатношћу, иако је о овоме мало писано а доскора се није ни говорило. Сва три ансамбла су, мада у знатно отежаним околностима и без неких чланова који су били у заробљеништву или у редовима бораца, играла представе свакодневно – у подневним или поподневним терминима, јер је на снази био полицијски час.

Непосредно по ослобођењу града, на Сцени код Споменика своје представе игра Позориште Народног ослобођења – трупа формирана у редовима НОВ. Убрзо, међутим, на сцену се враћају ансамбли Народног позоришта, појачани неким од чланова партизанског позоришта, али под будним оком новоформиране народне власти. Првих година у репертоару преовлађују комади са јасном политичком поруком, одабирани, писани, и постављани под јасним утицајем „званичног“ стила – социјалистичког реализма, а примат су имали руски писци. Већ почетком педесетих година, утицај државе на рад позоришта се губи, и све се враћа природним, уметничким токовима: репертоар је поново састављен од комада светских и домаћих класика, почетком шездесетих на сцену се пробијају и савремени светски, авангардни комади, драма апсурда, антидрама... Савремено домаће стваралаштво је у пуном замаху, а нарочито се истичу дела Мирослава Крлеже, Борислава Михаиловића Михиза, Александра Поповића, Љубомира Симовића, Јована Христића, Велимира Лукића...

---

ОПЕРА

Од самих почетака рада Народног позоришта као драмског театра, постојала је тесна веза са музичком уметношћу. Инструментална и вокална музика биле су саставни део многих представа, а обичај је био и да се поједине нумере изводе публици између чинова, односно између два или три краћа комада која су извођена као целовечерњи програм. Често су у тим приликама извођене увертире и други одломци из популарних оперских и оперетских партитура. Убрзо се развија такозвана Музичка грана Народног позоришта у Београду, која је омогућила да се већ 21. октобра 1882. на сцену постави „Врачара“, чаробна оперета у три чина Даворина Јенка. Оркестар је делом био сачињен од чланова позоришта, а делом од чланова Војне банде, док су роле углавном певали гласом и музикалношћу надарени глумци, уз понеког госта из Загреба, Пеште и других ближих европских уметничких центара. Током овог периода који је заправо претходио, настала је и изведена, 20. децембра 1903, прва национална опера – „На уранку“ Стевана Биничког, за коју је либрето написао Бранислав Нушић. Повремена постављања мањих оперских и оперетских комада (праћена негодовањем критике која је оперету сматрала „нижом“, националног театра недостојном уметношћу), настављају се све до 24. априла 1913, када је премијеру доживела прва целовечерња опера, Вердијев „Трубадур“. Тај датум неки сматрају моментом оснивања Опере. Међутим, овај значајни корак у историји Народног позоришта је одложио Први светски рат.

Ипак, оснивање Опере је омогућио тек поменути прилив уметника из СССР-а, међу којима је било и школованих оперских певача, те се данас сматра да је Опера Народног позоришта отпочела своју самосталну делатност 1919. године. Прва представа новоформираног ансамбла била је премијера Пучинијеве „Мадам Батерфлај“, 11. фебруара 1920, под музичким вођством првог директора оперског сектора, Станислава Биничког. Међуратни период развоја оперског стваралаштва у нас карактерише оно што данас називамо класичним, углавном италијанским репертоаром, која су се нашој сцени често налазила убрзо после светских премијера: најпре дела Ђузепеа Вердија који је увек био код публике најомиљенији, Росинија, затим Пучинија и других вериста, те Бизеа, Маснеа, Сен-Санса, затим руских композитора (Чајковски, Римски-Корсаков, Мусоргски, Бородин) и других словенских аутора (Дворжак, Сметана. Чињени су и покушаји са немачким репертоаром, али он је, некако, увек наилазио на мање одушевљен пријем код публике и представе су се на репертоару задржавале кратко (Офенбах, Гуно, Вагнер, Моцарт, Бетовен); изузетак чини Штраусова оперета „Слепи миш“ која је све до наших дана увек радо гледана и слушана. Свих тих година између два велика рата, у оперским представама Народног позоришта често су гостовали инострани уметници, диригенти и солисти, међу којима су била и имена као Пјетро Маскањи, Николај Черепњин, Фјодор Шаљапин... а слободно се може рећи да су уметници миланске Скале били редовни гости Београда (била су то појединачна гостовања, али неретко је долазила и цела солистичка подела, како би играла представе уз пратњу нашег хора и оркестра). Чињени су и, понекад веома успешни, покушаји стварања националног оперског репертоара. Највише успеха су имали Петар Коњовић („Женидба Милошева“ или „Вилин вео“, „Кнез од Зете“, „Коштана“), Стеван Христић („Сутон“), Петар Крстић („Зулумћар“), те Хрвати Јаков Готовац („Морана“, „Еро с онога свијета“ и Иван Пл. Зајц („Никола Шубић Зрињски“).

У овом периоду запажени су диригенти Ловро Матачић, Иван Брезовшек, Алфред Пордес, Предраг Милошевић, Стеван Христић. Представе су режирали Теофан Павловски, др Бранко Гавела, Јуриј Љ. Ракитин, Јосип Колунџић, Рудолф Фејфар, Маргарита Фроман, др Ерих Хецел, као и певачи-редитељи Војислав Војин Турински, Рудолф Ертл, Евгеније Маријашец, Зденко Книтл... С почетка у ансамблу преовлађују руски певачи (Ксенија Роговска, Софија Драусаљ, Евгенија Ваљани, Лав Зиновјев, Павле Холотов, Борис Попов...), али примат временом преузимају наши солисти који су се школовали у Прагу, Бечу, Паризу и другим европским музичким центрима: Анита Мезетова, Бахрија Нури-Хаџић, Зденка Зикова, Меланија Бугариновић, Јелена Ловшинска, Надежда Стајић, Корнелија Нинковић Гроздано, Злата Ђунђенац, Јосип Ријавец, Владета Поповић, Александар Маринковић, Слободан Малбашки, Душан Ђорђевић, Крста Ивић, Милан Пихлер, Станоје Јанковић, Никола Цвејић, Жарко Цвејић, Василије Шумски, Бранко Пивнички.., од којих су неки направили и завидне интернационалне каријере.

Хор и Оркестар су настали од чланова предратне „Музичке гране“, којима су се придружили руски емигранти као и певачки и инструментални кадар београдских певачких друштава и других музичких састава. Једно време Оркестар Народног позоришта је наступао и као Београдска филхармонија, док се нису оформила два независна оркестра.

Одмах после Другог светског рата, диригент Оскар Данон (млади доктор музикологије са дипломом чувеног Карловог универзитета у Прагу) постаје директор Опере и заснива репертоарску политику на проверено код публике омиљеном италијанском репертоару, али и на руским и другим словенским класицима као и домаћем стваралаштву – препознајући у овим делима могућност за међународну афирмацију нашег ансамбла, у чему се није преварио. Раздобље започето успешним гостовањем опере „Борис Годунов” Модеста Мусоргског у Швајцарској у оквиру концертног циклуса „Клубхаус” и снимањем на грамофонске плоче седам капиталних опера руских композитора за дискографску компанију DECCA 1954, назива се „Златним периодом” београдске Опере. Током следеће деценије и по, нижу се гостовања која изазивају одушевљење публике у европским и светским оперским кућама и фестивалима, те панегирике иностране критике – нашим диригентима, редитељима, солистима, Хору, Оркестру... Може се констатовати да је београдска публика и даље наклоњена превасходно „гвозденом“ репертоару, те да су упорни и углавном веома квалитетни покушаји управа да се на сцену поставе инострана и домаћа савремена оперска дела („Покондирена тиква“ Миховила Логара, „Симонида“ Станојла Рајичића, „Горски вијенац“ Николе Херцигоње...) – најчешће наилазили на одобравање критике и уског круга оперских стручњака и нешто ширег круга „сладокусаца“, али да су ретко доживљавали већи број реприза. Београдска публика је после Другог светског рата имала прилике да на својој сцени види и чује бројне врхунске гостујуће уметника, међу којима се нарочито истичу диригенти Ханс Сваровски, Нино Верки, Корнел Траилеску, Само Хубад, те солисти Ана Мофо, Мичико Сунахаре, Јелена Обрасцова, Ђуси Бјерлинг, Марио дел Монако, Ђузепе ди Стефано, Франко Корели, Пласидо Доминго, Умберто Борса, Тито Гоби, Николај Ђауров, Лучано Павароти и многи други. А многи наши истакнути солисти и диригенти су били и јесу, радо виђени гости на иностраним сценама, од Скале до Метрополитена.

---

БАЛЕТ

Иако је и раније било појединачних, али ретких играчко-балетских гостовања на сцени Народног позоришта, тек после завршетка Првог светског рата и већ помињаног доласка уметника из Совјетског савеза – из Императорског Маријинског театра, Бољшој театра из Москове, чланице Руског балета Сергеја Дјагиљева и других, било је могуће оснивање балетског ансамбла у оквиру наше Куће. Своју прву целовечерњу представу београдски Балет је извео 22. јануара 1923. године – „Шчелкунчик (Рскало / Крцко Орашчић)“ Петра Илича Чајковског.
Формирање домаћег играчког кадра такође је било незамисливо без руских уметница – првих балерина и потоњих педагога: Јелена Пољакова, кореограф и педагог у државној Глумачко-балетској школи и Школи „Јелена Пољакова”, све до Другог светског рата је обучавала изванредне играче; Маргарита Фроман је као стручњак који је више сезона провео учествујући у раду трупе Дјагиљева, као кореограф је на београдску балетску сцену преносила значајно класично наслеђе и кореографије савременог, тада најактуелнијег светског репертоара; Нини Кирсановој  припада почасно место као кореографу, али и преносиоцу репертоара Трупе „Ана Павлова“ (у којој је заузимала место прве балерине од 1927, све до смрти велике балерине). Тако су Балет Народног позоришта, а и београдска публика били васпитавани на обрасцима најчистијег класичног балетског наслеђа.
Представе као што су „Копелија“ (прво извођење 1924), „Лабудово језеро“ (1925), „Жизела“ (1926), „Успавана лепотица“ (1927), све до данас, са повременим краћим паузама, стално на репертоару Народног позоришта. У периоду до Другог светског рата на сцени је са успехом извођене и (пренесене) чувене кореографије Михаила Фокина „Шехерезада“, „Силфиде“, „Половецке игре“, „Жар птица“, „Петрушка“, „Дон Жуан“, „Златни петао“; кореографије Леонида Мјасина „Тророги шешир“, „Љубав чаробница“, „Човек и коб“, те кореографије Бориса Романова „Тамара“, „Балерина и бандити“, „Болеро“ и Дејвида Лишина „Франческа да Римини“...

Своје кореографије су у овом периоду постављали Мстислав Пиановски, Антон Романовски, Борис Књазев, Маргарита Фроман, Нина Кирсанова, Пиа и Пино Млакар, Анатолије Жуковски... Паралелно са радом ових кореографа, развијао се и значајан процес стварања балета на музику савремених југословенских композитора: „Лицитарско срце“ (1927) и „Имбрек с носом“ (1937) Крешимира Барановића, „Охридска легенда“ Стевана Христића (1933), „ Ђаво на селу” Франа Лотке (1938), „Огањ у планини“ Алфреда Пордеса (1941), „Симфонијско коло“ Светомира Настасијевића (1942). Овако обиман репертоар тумачили су изврсни уметници: Наташа Бошковић, Нина Кирсанова, Марина Олењина, Јања Васиљева, Аница Прелић и Макс Фроман, Анатолије Жуковски, Александар Доброхотов, Михаил Панајев, Милош Ристић... У овом ансамблу су стасавали Димитрије Парлић, будући први солиста и еминентни кореограф Балета Народног позоришта друге половине двадесетог века, као и Рут Парнел, будућа прва балерина.

У потпуно реорганизованом балетском ансамблу, по завршетку Другог светског рата, кореографски темељ и остваривање визионарске уметничке политике представља рад Димитрија Парлића (1916–1986). Остварио је изузетно обиман кореографски опус, а нека дела, као „Ромео и Јулија“ (1949), изводе се и данас.
Осим Димитрија Парлића, значајан допринос националном кореографском стваралаштву дали су и Маргарита Фроман са својом поставком „Охридске легенде“ (1947), најпопуларнијим и највише извођеним националним балетом, Пиа и Пино Млакар са „Баладом о једној средњевековној љубави“ и балетом „Ђаво на селу“, Вера Костић са бројним поставкама међу којима се издвајају „Жар птица“, „Копелија“, „Птицо, не склапај своја крила“, „Даринкин дар“, „Кармен“, Мира Сањина са балетима „Салома“ и „Балада о месецу луталици“... И ови кореографи су знатним делом креирали на музику југословенских композитора међу којима су и Фран Лотка, Миховил Логар, Енрико Јосиф, Зоран Христић и други.
Поставке савремених аутора одликује различитост кореографског израза, стваралаштво према сопственом либрету и још израженија тежња за коришћењем музике српских композитора: Светомира Настасијевића, Рајка Максимовића, Зорана Ерића, Станка Шепића, Војислава Вокија Костића, као и непосредном сарадњом са њима.
На балетској сцени Народног позоришта гостовала су и светска кореографска имена као што су Леонид Лавровски, Ростислав Захаров, Нина Анисимова, Морис Бежар, Жанин Шара, Патриша Нири која је пренела кореографије Жоржа Баланшина, Питер Дарел...

До 1991. године, Балет Народног позоришта је имао сталну праксу гостовања на  југословенским позоришним сценама и на манифестацијама као што су Дубровачки летњи фестивал, Љубљански бијенале, Осјечки анале, Опатијски фестивал, Смотра „Мермер и звуци“, Скопски мајски фестивал... Наша балетска уметност је са великим успехом представљена и на гостовањима у Француској, Италији, Монте Карлу, Намачкој, Аустрији, Енглеској, Мађарској, Грчкој, Шпанији, Мексику, Швајцарској, Холандији, Египту, Јапану, Канади... А београдска публика је имала прилике да види на нашој сцени велике светске уметнике балета, међу којима и Маргот Фонтејн, Светлану Берјозову, Мајну Гилгуд, Мају Плисецкају, Наталију Бесмертнову, Клод Беси, Мајкла Сомса, Џона Филда, Николаја Фадејечева, Константина Сергејева, Мишел Рено и многе друге.

Написала и приредила Јелица Стевановић
Коришћени текстови Милице Јовановић, Александра Радовановића, Мирјане Одавић