Vesti

Ulogom Papagena u „Čarobnoj fruli“ Volfganga Amadeusa Mocarta, koja je pod dirigentskom upravom Ane Zorane Brajović izvedena u subotu 26. decembra na Velikoj sceni, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu - bariton Vladimir Andrić proslavio je dve decenije umetničkog rada.
U velikom ansamblu su i Nenad Jakovljević (Sarastro), Marko Živković (Tamino), Aleksandra Jovanović (Kraljica noći), Jelena Janjić koja je debitovala u ulozi Pamine, Nevena Matić (Papagena), Đorđe Tomić (Besednik), Milica Stojčev (Prva dama), Jelena Škorić (Druga dama), Jelena Petrović (Treća dama), Ana Šipka (Prvi dečak), Jelisaveta Cvjetković (Drugi dečak), Nataša Rašić (Treći dečak), Ivan Debeljak (Monostatos), Mihailo Otašević (Prvi oklopnik), Strahinja Đokić (Drugi oklopnik) i Jana Milenković i Branko Sarić (baletski par).
U predstavi učestvuju Orkestar i Hor Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i Dečiji hor „Horislavci".
Opepa u dva čina „Čarobna frula“, premijerno je izvedena 17. juna ove godine, pod dirigentskom upravom Stefana Zekića i u režiji Ivane Dragutinović Maričić.
Koreografiju je uradio Aleksandar Ilić, za video produkciju bio je zadužen Balša Đogo, scenografiju, po ideji rediteljke, realizovali su Miraš Vuksanović i Jasna Saramandić, a kostime je kreirala Katarina Grčić Nikolić.
Libreto Emanuela Šikanedera preveo je Mladen Jagušt.
Andrić je diplomirao 2013. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Biserke Cvejić.
Tokom dosadašnje karijere ostvario je niz značajnih uloga u operama „Evgenije Onjegin”, „Seviljski berberin“, „Don Đovani“, „Lučija od Lamermura“, „Boemi“, „Ljubavni napitak”, „Don Paskvale“…
Sa velikim uspehom gostovao je u Nacionalnom teatru u Sofiji, na sceni Opere u Skoplju, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Nacionalnom teatru u Kaunasu, Sankt Peterburškoj Operi...
Za svoj rad dobio je razna priznanja među kojima su Nagrada „Davidoff“ za ulogu Dandinija u operi „Pepeljuga“, treća Nagrada na takmičenju internacionalnog festivala „George Enescu“ u Bukureštu, prva Nagrada na takmičenju muzičke omladine „Jeunesses Musicales“ u Beogradu...
M.B.

Razgovor sa prvakom Opere, baritonom Vladimirom Andrićem, objavljen u 93. broju "Pozorišnih novina"

  
                                                                   Papageno je „zicer” uloga koja osvaja
      
Ulogom Papagena, jednog od glavnih aktera Mocartove „Čarobne frule”, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu Vladimir Andrić proslavio je 26. decembra dve decenije umetničkog rada. Na taj način, zaokružio je jedan veoma uspešan umetnički period u kojem je na matičnoj, i gostujućim scenama, ostvario niz glavnih baritonskih uloga poput Onjegina („Evgenije Onjegin”), Figara („Seviljski berberin“), Don Đovanija („Don Đovani“), Enrika Eštona („Lučija od Lamermura“), Belkorea („Ljubavni napitak”), doktora Malateste („Don Paskvale“)…
Kako nam je otkrio, na početku razgovora za „Pozorišne novine”, na opersku scenu Nacionalnog teatra stupio je spletom slučajnih okolnosti. Bilo je to 22. oktobra 1994. godine. Te večeri, na repertoaru, je bio Verdijev „Otelo”…
„U to vreme, bio sam polaznik Operskog studija. Bora Popović, koji je rukovodio studiom, pozvao me je jednog prepodneva, oko 11 časova, i pitao da li bih pevao na Velikoj sceni ulogu Montana u „Otelu”. Sav uzbuđen, odgovorio sam, naravno, potvrdno i pritom ga upitao: „Kad”? Odgovorio mi je: „Večeras”. Bio sam zbunjen. „Kako to mislite, kako za tako kratko vreme da naučim ulogu”?, upitao sam ga, ne verujući u to šta mi je rekao. „Oliver (Njego op.a) se razboleo i treba neko da uskoči, da ne bi otkazali predstavu. Evo, tu ti je Đorđe Pavlović, on će ti pomoći da naučiš ulogu. Ona nije tako velika. Šajnović će dirigovati, ajde idi uči, da spasemo predstavu”, govorio mi je, skoro, u dahu. Prihvatio sam. Međutim, ko se iole razume u ovo čime se mi bavimo, shvatiće koliko je to bilo suludo i skoro neizvodljivo., jer je „Otelo” jedna od najkompleksnijih Verdijevih opera. Bio je to moj debi u Narodnom pozorištu. Srećom, uspešan. Aleksandar Berček, koji je u to vreme bio upravnik, „okačio” je na oglasnu tablu zahvalnicu želeći da mi na taj način oda priznanje za to što sam uradio. Ali, ko zna, zašto je to bilo dobro? Možda, baš zato što sam počeo na jedan takav, potpuno sulud, način, danas nisam toliko zahtevan u smislu broja proba, spremanja uloga“…
Nedugo posle toga, usledila je prva velika Vladimirova uloga. Reč je, upravo, o Papagenu u „Čarobnoj fruli”, kojem je „udahnuo dušu“ na prvoj reprizi ovog jedinstvenog dela u operskoj literaturi koje istovremeno može da oduševi i decu i odrasle. Premijera je održana nešto ranije, 24. decembra 1994. godine, pod dirigentskom upravom Jovana Šajnovića, i u režiji Borislava Popovića, a ulogu Papagena pevao je Njego.
„I dan danas tvrdim da mi je ovo jedna od uloga za koju mogu da kažem da mi baš leži i da se ponosim njom. Lepo je proslaviti jubilej tumačeći baš tu ulogu. Nekima će, možda, biti čudno što je i dalje pevam. Ja ne vidim nijedan razlog zašto to ne bih radio i dalje. Glas mi je i dalje sličan, nisam se ni nešto drastično promenio, a neki kažu da sam i danas dovoljno blesav i detinjast da mogu na sceni da dočaram tog klinca“, priča kroz smeh.
Andrić nije samo odličan lirski bariton, nego je i muzičko-scenski umetnik velike muzikalnosti i kreativnosti. To je naročito došlo do izražaja upravo u ovoj predstavi u kojoj, osim izvanrednog pevanja, veoma ubedljivo i glumi.
„Ovo je jedna od onih uloga koje vam pružaju ogromne mogućnosti. Istini za volju, ona nema neke teške numere, one koje nose neku veliku vokalnu zahtevnost, ali ima puno glume bez koje bi uloga bila smrtno dosadna. Gluma me je oduvek privlačila i uvek je, na neki način, bila deo mog bića. U svetu opere, sigurno ima boljih pevača od mene, ali glumaca ne toliko mnogo. Mislim da sam u toj sferi, takođe, veoma dobar, što su, nekako s godinama, potvrđivali i razni kritičari. Inače, uloga Papagena je, ako je čovek dovoljno snalažljiv, pravi „zicer”. Sa njom ne možete da omašite i ne osvojite publiku, jer je lik, kao i njegov karakter, sam po sebi, veoma duhovit i dopadljiv. Pevao sam je, ne samo ovde, nego i u drugim teatrima, napolju. Svuda je bilo super”, priseća se naš sagovornik i napominje da bi ovo delo, u kojem slavni kompozitor muzičkim sredstvima ispoveda svoje životne ideale, sopstvenu beznadežnost, ali i čvrstu veru u budućnost čovečanstva, trebalo da na svom repertoaru ima svaka ozbiljna operska Kuća.
Uopšte, u „svet opere“, kako nam je otkrio, ušao je, takođe, spletom slučajnih okolnosti, zahvaljujući, pre svega, svojoj prijateljici Marijani Mijanović, danas poznatoj operskoj pevačici.
„Završio sam nižu muzičku školu, smer klavir, ali u srednjoj školi nisam hteo da nastavim tim putem, već sam upisao Prirodno-matematički smer. Ipak, ostao sam uz muziku, jer sam, kao srednjoškolac, u rodnom Valjevu, pevao u gradskom horu „Abrašević”. Nakon toga, dolazim u Beograd da studiram elektrotehniku. Sve to, u tom trenutku, uopšte nije mirisalo na karijeru operskog pevača“, priča sa osmehom na licu i dodaje: „Ali… jednog dana, Marijana me je upitala zašto ne bi upisao solo pevanje. Na to sam joj odgovorio protivpitanjem: „Šta je to“? Ona me je, onako čudno, pogledala i rekla: „Ma, nema veze, ajde, ideš sa mnom“. Odvela me je kod profesorke Olivere Grujić koja je, zaista, bila oduševljena onim što sam pokazao, jer sam, srećom, već imao „postavljen” glas, ili što bi neki rekli „natur zenger”. Od tog trenutka, kad sam kod njeo uzeo prvi čas solo pevanja, ja sam ovde, u Narodnom pozorištu, u roku od svega tri godine, pevao svoju prvu ulogu - Montana, a potom, veoma brzo, i Papagena. To je, zaista. retkost, Ljudi obično, prvo, završe dve godine niže, potom po četiri srednje i akademije, pa tek onda počinju da uplivavaju u te vode. Ja sam nekim suludim prečicama mnogo toga preskočio. Bacili su me u vodu, i čekali da vide da li ću ili neću da isplivam. Jesam, srećom”, kaže, ponovo kroz smeh, Andrić koji je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Biserke Cvejić.
„Bio sam student sa, verovatno, najdužim aspolventskim stažom u istoriji te akademije. Apsolvirao sam 1999, a diplomirao tek 2013. Zašto? Zato jer mi diploma nikad nije bila potrebna. U vreme kad sam primljen u stalni angažman, postojala je opcija da, ako nemaš završenu akademiju, možeš da dobiješ radni odnos samo ako imaš izvanredne glasovne sposobnosti. Ja sam, očigledno, bio dobar, a imao sam već, iza sebe, i neke uloge. Odlučio sam da diplomiram tek kad su mi neki saopštili da će me Bolonja „pregaziti”, odnosno da ako do određenog roka to ne uradim, sve ono što sam do tada položio, neće vredeti nijedne trunke”.
U prethodne dve decenije, ostvario je niz značajnih uloga, dobio je brojna priznanja, često je gostovao na inostranim scenama… Teško je, priznaje, izdvojiti nešto kao posebno, nešto što je, na poseban način obeležilo dosadašnji tok karijere.
„Bio je to, zaista, jedan veoma lep period u mom životu. Bilo je mnogo lepih premijera, uloga… Uz moju karijeru, nekako, najčešće se vezuje taj Figaro iz „Seviljskog berberina” i po njemu me publika najviše pamti. Otkako je Oliver Njego prestao da peva tu ulogu, ja sam je ovde držao, maltene, čitavu deceniju. Bila je bar jednom mesečno na repertoaru. U međuvremenu, došlo je i nekoliko mlađih kolega, pa sad možemo malo i da se „promešamo”. Ipak, ako govorimo o nekom većem uspehu, onda se taj deo bez sumnje odnosi na čuvenu „Pepeljugu” u kojoj sam pevao ulogu Dandinija. Ipak, od svih mojih rola, meni je, nekako, najbliži Papageno“.
Žao mu je, veli, što se u našoj zemlji malo novca izdvaja za operu. Uostalom, kao i za čitavu kulturu. Ipak, i u takvim okolnostima, kako tvrdi, naša opera ne zaostaje mnogo u poređenju sa Evropom i svetom.  
„Nama, možda, da bi bili u samom vrhu, nedostaje ta jedna zapadnjačka organizovanost. Naravno, ne možemo preko noći da postanemo Nemci. Za to treba određeno vreme. Kod nas sve funkcioniše po principu „lako ćemo”, „sutra ćemo”…. Ovde, kod nas, ima mnogo ljudi koji pojedinačno izuzetno vrede. Imamo mnogo talentovanih pevača, svirača, dirigenata, reditelja… Zahvaljujući tome, uvek može da se napravi izvanredna ekipa. Međutim, pitanje je koliko je ona spremna da na dnevnom nivou bude raspoložena da da sve od sebe. Ne kažem da smo mi narod koji ne voli da radi, nego smo jednostavno tako odgojeni da ne moramo baš sve danas da uradimo, jer možemo nešto da ostavimo i za sutra. E, u tome je problem. Tako nekako fukcionišemo, a tu uključujem i sebe. Dakle, potrebno nam je samo malo više te neke izbrušenosti, poliranosti, da bi nam predstave, govorim o operi, bile još savršenije. Kod nas, nažalost, postoje samo dva centra - Beograd i Novi Sad. Tu se još, koliko toliko, nešto i dešava. O unutrašnjosti da i ne pričam. Zamislite samo koliko tamo ima ljudi koji, verovatno, nikada nisu imali ni priliku da uđu u operu. Svestan sam da je opera skup „sport”, ali… Na tome bi trebalo ozbiljno da se poradi“.
Mikojan Bezbradica