Vesti

Glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Pavle Minčić kremiran je u četvrtak 29. januara na Novom groblju u Beogradu.
Istog dana, u prepodnevnim časovima, na Velikoj sceni održana je komemoracija kojoj su prisustvovali članovi porodice, prijatelji, kolege i saradnici tog dramskog umetnika.
Pročitavši Minčićevu biografiju, v.d. upravnika Dejan Savić ocenio je da je u nju uvršten “jedan dugačak, plodan i nadasve uspešan život, jednog skromnog čoveka, sjajnog glumca i umetnika čije dimenzije su znatno nadilazile ono što je on sam o sebi mislio”.
- Paja je bio jedna ličnost koja, kako se to danas popularno kaže, imala renesansni profil. Bio je izvanredan, školovan glumac i umetnik koji je podjednako bio dobar u svim žanrovima, bez obzira na to što ga je većina od nas zapamtila, prevashodno, po komičnim ulogama - rekao je Savić i naglasio da je Minčić iza sebe ostavio mnogo toga.
- Ostavio je divnu porodicu i beskrajno mnogo značajnih i velikih uloga. Ostavio je sebe kao uzor jednog čoveka koji se potpuno optimistički, vedro i neštedimice davao publici i prijateljima i svima onima koji su hteli da ga čuju. Bilo je tu mnogo pametnih stvari za čuti, one ozbiljne, a jednostavne životne filozofije koju je on, uz klavir, kroz svoje songove, kroz svoju improvizaciju na licu mesta, umeo da kaže. Hteo je da se od njega oprostimo rečenicom: “Svratio je kroz život, i otrčao dalje”. Meni je žao što sam ja morao da kažem tu rečenicu - rekao je, kroz suze, Savić i dodao: “Hvala mu za sve što je učinio za nas i Narodno pozorište. Neka mu je večna slava.”
Poznata dramska i prozna spisateljica, rediteljka i nekadašnja upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović istakla je da je Minčić “bio glumačko iznenađenje za jednu prilično šabloniziranu pozorišnu hijerarhiju.
- Sav u ritmu, maštovit, bez poze, željan igre, zanimljive pojave, na juriš je zauzeo scene, osvojio gledališta i svojim načinom razdrmao uhodani izvođački pravac. U pozorište, naviklo na teške glumačke nastupe gde se gluma uporno takmičila sa životnom istinom, uveo je ironični otklon, a mirnoću u komički izraz koji nije bio obično zasmejavanje, već vešto izvedena misaona provokacija - rekla je gospođa Ognjenović i ukazala da je Minčić bio čudna kombinacija Čarli Čaplina i Frenka Sinatre.
- Obrazovan, i darovit muzičar, vičan dramaturgiji i režiji, Minčić je u svojoj glumačkoj ličnosti spajao mnoge darove i sve ih koristio na pravi način. Kritika je to potvrdila, ovenčan je buketima nagrada, a publika, koju je on smatrao stubom - držačem pozorišta, bila je na njegovoj strani bez uzmaka. Bez obzira na sve te salve aplauza, i zaslužene pohvale kritičara, do svog zadnjeg pozorišnog dana, baš kao, verujem i prvi put, čekao je dizanje zavese, jedva savladavajući divnu, plemenitu, skoro dečačku tremu, zabrinut za ishod svoje igre i cele predstave. Evo, otišao je u večnu predstavu, i trema je tek sad utihnula” - kazala je ona.
Dramska umetnica Rada Đuričin ocenila je da je Minčić bio jedan od naših najvećih umetnika.
- Svestran, ogromnog dara, zanosnog duha, znanja, posvećenosti i odgovornosti. I jedan od najvažnijih ljudi u mom životu. Zahvaljujući njemu pošla sam putem koji mi je ispunio život. Pavle mi je otvorio vrata pozorišta. I “Ana Frank” i nezaboravna predstava “Olovka piše srcem”, dogodile su se blagodareći Pavlu”, naglasila je glumica.
Sa tom predstavom, kako je podsetila gospođa Đuričin, posle premijere u Podrumu Ateljea 212, obišli su celu bivšu Jugoslaviju, učestovali na raznim festivalima, osvojili brojne nagrade i igrali je više od jedne decenije.
“Ustvari, nikada nismo ni prestali da je igramo. Pavlova radosna i nostalgična “Olovka”, koja piše srcem, živa je i danas. “Početak je kad počneš, a kraj je kad si gotov. Početak je kad sam se ja rodio, a kraja nema”. Neka je večna slava Pavlu Minčiću i veliko mu hvala”, kazala je Đuričin.
Glumac Andreja Maričić pročitao je pismo svoje koleginice Dobrile Stojnić u kojem je ona, između ostalog, podsetila da je Minčić, kada je pre više od 40 godina došla u Narodno pozorište, “ bio jedan od njegovih stubova”, ali i napomenula da ju je tada, prihvatio ne samo kao prijatelja, već i kao partnera”.
“Shvati ovo kao jedan od mojih unutrašnjih dijaloga koje sam vodila s tobom, i onda, kada se nismo tako često viđali, a kada mi je bio potreban savet ili podrška prijatelja... Poslednji put smo se čuli nedavno, u novembru, kada sam te molila da preuzmeš jednu od uloga u predstavi koju sam pripremala. Glas ti se promenio, kao da je nekakva sila odjednom grunula. Postavljao si pitanja tako da sam bila sigurna da ćeš pristati. Na trenutak, oboje smo se radovali. Već sam te videla na sceni, sa nama, a verujem i ti. “Bih mala, ali ne bih sve da vam pokvarim. Bolestan sam. Stalno bi bili u neizvesnosti. Neću da predstava trpi zbog mene”. Možda sam mogla i dalje da pokušavam da te nagovaram, ali nisam. Znala sam koliko si ozbiljan, odgovoran i koliko voliš scenu. Neko ko je toliko puta sa radošću izašao na nju, kao ti, nikada je ne napusti zauvek. Mislila sam tada, ako ne sada, biće druge prilike. Sada znam da je ta druga prilika druga dimenzija u kojoj možeš ponovo da zablistaš, bez straha i bola i da budeš uvek ono što si bio - gospodin glumac. Vidimo se Pajo”, poručila je na kraju svog pisma Dobrila Stojnić.
Na komemorativnom skupu, emitovani su inserti iz serije “Ljubav na seoski način”, kao i delovi iz dokumentarnih emisija (“Humor u Narodnom pozorištu”, “Veče sa Desankom” i “Raskršća”), prema izboru Balša Đoge.
Svi prisutni u sali spontanim i dugotrajnim aplauzom oprostili su se od Minčića koji je preminuo u nedelju 25. januara u 84. godini.
M.B.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

Glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Pavle Mičić, umro je u nedelju 25. januara u 84. godini.
Minčić, koga publika pamti kao priznatog dramskog umetnika, satiričara, humoristu, pevača i pijanistu, rodio se u 16. juna 1931. u Beogradu.
Glumu je studirao u Beogradu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u klasi profesora Raše Plaovića.
Postao je član Narodnog pozorišta 1954, i ostao u njemu punih 40 godina, odakle je otišao u penziju.
Prva njegova velika uloga bila je u francuskoj komediji “Kad naiđu deca”, zatim u “Autobuskoj stanici” V. Indža, a potom su ussledile važnije role: Emil (Jaje, F. Marsoa), Baranže (Nosorog, E. Jonesko), Hljestakov (Revizor, N. Gogolja), Jerotije (Sumnjivo lice B. Nušića), Panurgija (Rable, Ž. Baro), Ostap Bender (Zlatno tele Iljfa i Petrova), Nića (Pop Ćira i pop Spira S. Sremca), Lučio (Mera za meru, V. Šekspira), Proka (Ožalošćena porodica B.Nušića), Franja Josif (Analiza ili Franja Josif na otomanu Sigmunda Frojda M. Hubaia), Smerdjakov (Braća Karamazovi F. M. Dostojevskog), Reže Šereš (Tužna je nedelja, Petera Milera)
U Narodnom pozorištu je ostvario 125 uloga.
Dobitnik je brojnih nagrada (Zlatni lovorov vijenac na MES-u u Sarajevu, Zlatni ćuran, prva nagrada publike na Prvom jugoslovenskom festivalu „Pozorište jednog glumca“ u Nikšiću, Nušićeva nagrada, Zlatni beočug za životno delo...) i ili bolje rečeno, nije dobijao nagrade samo na manifestacijama na kojima nije učestvovao, kako je duhovito umeo da izjavi.
Igrao je i u drugim beogradskim pozorištima širom Jugoslavije i u inostranstvu.
Tumačio je uloge u TV dramama, serijama, filmovima i imao veoma popularne šou-programe; u dečijoj seriji "Na slovo, na slovo", bio je Paja, čuveni televizijski junak koga su zapamtile mnoge generacije.
Pored glume, bavio se režijom, komponovanjem muzike i adaptacijom tekstova.
Publika ga pamti i kao kompletnog autora predstava „Olovka piše srcem“ i „Pišem, pišem, štihove“, ali i prvih političko-satiričnih i poetskih kabarea u Narodnom pozorištu na nekadašnjem Krugu 101 –  zbog čega su ga smatrali osnivačem beogradskog literarnog kabarea. Iz tog vremena ostalo je zapisano da Narodno pozorište ima Veliku, Malu scenu i Pavla Minčića. 
I u penziji, tokom NATO agresije, gostovao je širom Srbije sa svojim „Antiratnim kabareom“. Kad su ga pitali, u jednom intervjuu – kojoj rečenici se nadate u oproštaju sa Vama, rekao je – stihu mog prijatelja – "Svratio je u život i otrčao dalje". Njegova preporuka publici, bila je: "Ne očajavajte, nikad"!
U okviru ciklusa “Susreti”, Minčić je bio gost Muzeja Narodnog pozorišta 26. januara 2011. godine, a razgovor sa njim vodio je dramaturg Slavko Milanović.
Na samom početku, popularni glumac je pričao o svojim prvim ulogama, koju su tada uglavnom bile male, a potom se osvrnuo i na prvu veću rolu koju je 1955. godine odigrao u komadu „Kad naiđu deca“.
- To je jedna francuska komedija, jako lepo napisana. Igrali su Boža Drnić, Marica Popović, Milena Dapčević... – prisetio se tada Minčić i istakao da tokom svoje karijere nikad nije pravio podele unutar glume niti je pripadao onima koji, bez rezerve, prihvataju teoriju da nema velikih i malih uloga.
On je rekao da je odigrao više dramskih nego komičnih uloga, ali i napomenuo da je često bio u opasnosti da bude „gurnut u komičarski fah“.
Pažnju javnosti skrenuo je ulogom Miće u Davičovoj „Pesmi“, ali ne u matičnom Narodnom pozorištu, već na sceni Ateljea 212. Posle odigrane role Emila Mažisa u „Jajetu“ Felisijena Marsoa 1959. godine, na istoj sceni, kritika ga je uvrstila „među nove zvezde beogradskog pozorišnog neba“.
Govoreći o efemernosti glume, on je ocenio da „uloga traje dok ti traješ, a posle toga, sve se svodi na sećanja, a njima je mesto u muzeju“.
- Kada sam počinjao da se bavim glumom, još tada se pričalo da Narodno pozorište treba da osnuje svoj muzej. I, evo, tek sada, uspeli su ljudi da to ostvare ... – konstatovao je tom prilikom Minčić.
Podsetivši da je pozorište kolektivna umetnost koju čine glumci kako sa velikim, tako i sa malim ulogama, Minčić je, kao veliki kozer, predložio da bi, u tom kontekstu, bilo lepo da se u Muzeju Narodnog pozorišta „nađe neko mestašce, ne samo za ’velikane’, nego i za ’mališane’“.
Svestrani umetnik se osvrnuo i na Šekspirovu komediju „Bogojavljenska noć“ u režiji Bojana Stupice koji mu je poverio ulogu Lude.
- U toj predstavi sam prvi put na pozornici otpevao jedan song – rekao je popularni glumac i na oduševljenje broje publike, svirajući na sintisajzeru, zapevao kompoziciju „Još dok sam dečak bio ja“.
Praveći paralelu između njegove i današnje generacije glumaca, Minčić je rekao da i sada, kao i onda, ima dosta „vrlo dobrih i velikih glumaca“.
Objašnjavajući zašto je počeo da igra monodrame, on je kazao da je to uradio zbog toga što je poželeo da bude sam na sceni.
- Monodrama je, kako bih ja rekao, jedna glumačka partija. Glumac je primoran da bude malo sam sa sobom – istakao je Minčić nakon čega je govorio delove iz kultne monodrame Radivoja Laleta Bojčića „Sponzor noćas mora pasti“, koju je u tom trenutku još uvek igrao. Za tu predstavu, koju je najčešće izvodio u Pozorištu "Slavija", 1996. godine, na Festivalu "Pozorište jednog glumca" u Nikšiću, dobio je Nagradu publike.
Poslednju ulogu na matičnoj sceni, ovaj glumac koga je podjednako volela i publika i kritika, odigrao je 1993. godine u predstavi „Tužna je nedelja“ za koju je sam napisao songove.
M.B.