ЉУБАВНИ НАПИТАК

(...) Прича о настанку Љубавног напитка говори о главној одлици Доницетијевог стваралаштва – вештини да са лакоћом пише бројне странице оперске музике. На позив импресарија миланског позоришта Алесандра Ланарија да у року од две недеље преради једну од својих, раније написаних опера за почетак сезоне, Доницети се прихватио „немогуће мисије“ – уместо прераде, у сарадњи са чувеним либретистом тога доба, Фелићеом Романијем, на текст француског писца Ежена Скриба, написао је нову оперу! Дело је на премијери доживело прави тријумф, чему су у великој мери допринели и изванредни певачи.
(...) Иако је на први погледмузика питка и једноставна за извођење, опера захтева искусне певаче, поготово данас, када савремена оперска режија пред њих поставља сложене глумачке задатке.
Даница Стипановић

ЉУБАВНИ НАПИТАК НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Доницетијева комична опера Љубавни напитак своју праизведбу у Опери Народног позоришта доживела је 15. октобра 1937. Представа је певана у преводу др Никше Стефанинија, дириговао је Предраг Милошевић, а режирала бивша чланица драмсог ансамбла, драмски редитељ, Лидија Мансветова. Сценограф је био Станислав Беложански, костимограф Милица Бабић, а кореограф Анатолиј Жуковски. Главне улоге су на премијери биле поверене Анити Мезетовој (Адина), Владети Поповићу (Неморино), Милану Пихлеру (Белкоре), Жарку Цвејићу (Доктор Дулкамара) и Вуки Маринковић (Ђанета). Критика је, као неретко тих година, била веома различитог, у неким елементима чак супротног мишљења. Тако се рецензенти „Политике”, „Времена” и „Правде” не слажу већ ни по питању оцене оправданости овог репертоарског потеза. Миленко Живковић оштро констатује да је „избором Доницетијевог Љубавног напитка данашња дирекција Београдске опере још једном речито потврдила свој очајни недостатак смисла за савремене потребе позоришног консумента. Скроз несавремена, наивна и неинтересантна комедија Љубавни напитак и њена епигонска музика не могу данас служити чак ни за површну забаву оне шире публике. Да је дирекција Опере, која се данас налази на беспућу, имала један виши уметнички критеријум и била у стању да се постави на једино исправно гледиште, да опера треба да буде академија за репродукцију живих вредности, њој ни на крај памети не би  дошло да код нас изнесе ову потпуно преживелу комичну оперу.“ Додаје и то да је „Љубавни напитак, својим ушаблоњеним типовима, идиличним расположењем и наивним заплетима слабо уметничко сведочанство свога аутора и времена, те према томе данас потпуно депласирано.“ Насупрот овоме, др Милоје Милојевић стаје у одбрану и аутора и његовог дела и Позоришта: „Прексиноћ смо у опери Народног позоришта имали једно пријатно вече, на махове и врло пријатно чак. Била је премијера Доницетијеве комичне опере, која је пркосила деценијама, и која ће пркосити још многим деценијама; све док буде облик опере као такав постојао, и док буде постојао наш диатонски музички систем: Љубавни напитак. Доницети (1797-1848) је члан једног триумвирата италијанских композитора (Росини-Доницети-Белини) који је умео да прихвати сјајне традиције италијанског буффо-стила. (...) Јер, њихова дела, она која су остала жива (а свако дело из пера тих људи није имало животне снаге) сведоче о једном непресушном извору мелодијске инвенције пре свега; а она лагане, живе инспиранције, весела, раздрагана, докази су искрености паљене ватром генија, да је сасвим разумљиво што су постале добро човечанства и остала су то, до данас. (...) И ми доживљујемо живот, као и у Доницетијевом Љубавном напитку, сав, онакав какав је, без високопарних тирада, без философских расматрања: и уживамо. (…) Наш Београд, који са тешким напорима корача ка своме културном циљу, и непоколебно, прексиноћном претставом у опери уноси у своје анале један позитивни потез.“ И Бранко Драгутиновић сматра да се „не би могло ништа приговорити избору Доницетијеве комичне опере Љубавни напитак. Са њом улази у репертоар престоничке опере једно лако, забавно и још увек свеже оперско дело из богате ризнице италијанске комичне опере, нека врста пандана Росинијевом Севиљском берберину, које ће својим занимљивим комичним заплетима и приступачном музиком имати успеха код широке публике.“ О музичким вредностима ове поставке и Милошевићевом диригентском умећу критика углавном има позитивно мишљење: „На нашој оперској сцени Љубавни напитак поставио је музички г. Предраг Милошевић. Он је уложио много труда и остварио га у капелмајсторском смислу сасвим коректно.“ И још: „Спремање и дириговање опере водио је г. Милошевић интелигентно, са музикалним инстинктом и тежњом да разноврсним сретствима интерпретације унесе духа и животворног струјања у партитуру. Оркестар му је звучао чисто и компактно, хорови су оставили утисак солидног студирања, а солисте у складном контакту са својим музичким вођом.“ Као и: „али су хорови били врло живи, звучни, у прозрачном ткању Доницетијеве партитуре; и лепо су доприносили утиску целине, врло лепо (женски збор нарочито). И оркестар је био добар – јер му је и Доницетијев стил приступачан својом прозрачношћу.“ С једном мањом замерком: „Па ипак, могло би се местимично пожелети више темпераментног импулса, више пенушавости и лакоће у изразу, више детаљнијих студија у динамичком сенчењу, нарочито у партији оркестра, који је на доста места преклапао солисте на сцени.“ „Хор звучан, али дикциски нејасан. Делимично попуњени оркестар нешто бољи него раније, али још увек врло далеко од идеалног.“ Режија Мансветове је поново поделила мишљења, која се крећу од Живковићевог бескомпромисног: „И поред спољашње живости (која је била само привидна) режија гђе Мансветове оставила је утисак тромог и понегде чак пренатрпаног рада (особито у трећој слици). (...) Овај традиционални режијски приказ још више је појачао несавременост Љубавног напитка. Стога се намеће питање, зашто је било потребно довести госта за режију“; преко умереног Драгутиновићевог: „Чланица и редитељ Сарајевског позоришта г-ђа Мансветова је са режијом Љубавни напитак дебитирала као оперски редитељ. Ми високо ценимо глумачке квалитете г-ђе Мансветове. У своје време, кад је била чланица београдске драме, ми смо обожавали њену креацију Ибзенове Норе. Међутим, у оперској режији, у области у којој она није код куће, г-ђа Мансветова није успела да се ослободи традиоционалног шаблона. То се нарочито односи на режију маса. Статично постављене, оне су пре деловале као 'певајућа кулиса' него као активни фактор у радњи. (...) У режији солистичких партија г-ђа Мансветова имала је више среће и успела је да постави интересантне и оштро профилиране карактере појединих личности. У томе јој је у многоме помогао изврсни ансамбл, коме добро леже овакве ствари“; до благонаклоног Милојевићевог: „Режију је имала гђа Мансветова, Рускиња, од оних уметника који у дело улазе не кроз доктрине већ инстинктом,  инстинктом наше расе која је дала и художественике, гђа Мансветова је поставила Љубавни напитак са очигледним разумевањем за сценску слику и за сценски развој. Једно дело према коме се, са опште човечанске тачке гледишта, може увек наћи став, и које већ значи једну традиционалну ниансу музичко-позоришног израза, она је остварила до те мере, да бисмо радо, врло радо видели у њеној режији и какво веће дело. После и њеног прексиноћнег успеха, можда би се и на њу могло рачунати, кад је у питању оперска режија у Београду.“ Критика није прећутала ни ликовну компоненту представе, која је  дала „леп сценски оквир и сценску слику“ и наишла на једногласно одобравање: „Сценограф г. Беложански је дао сликарски сочан и тонски распеван декор, који је дочаравао шпански штимунг. Треба поменути сјајне костиме г-ђе Бабић-Јовановић и прецизне техничке радове инж. Јовановића.“ „Декор г. Беложанског сав у бујном и топлом колориту баскијског пејзажа. Костими гђе Бабић складни и живописни. Технички радови г. Јовановића исправни.“ Од солиста „на прво место треба ставити г. Цвејића. Гласовно сјајно диспониран, г. Цвејић је донео партију Дулкамаре технички виртуозно певану, са кристално јасном дикцијом у брзом ариозном парланду. Са нарочитим смислом за комику, г. Цвејић је био главни стимулус драмске радње и уносио на сцену живости и покрета.“ „У средишту интереса био је Цвејић. Његов доктор Дулкамара, централни комични тип у Љубавном напитку – неизбежни 'доктор' још из доба комедије дел арте – лепо је профилиран тип. Г Цвејић осећа комику те врсте и како има мајсторску дикцију, његове креације тога жанра постају до максимума присне. И као певач и као интелигентан човек и глумац г. Цвејић је прексиноћ имао једно врло срећно вече, које смо и очекивали.“ „И г. Цвејић је улогом Доктора Дулкамаре потврдио своје изразите способности и за буфо партије, постижући брзим и звучним парландом вратоломно виртуозне ефекте.“ Миљеница београдске публике и критике, Анита Мазетова, опробала се у улози која ја ван њеног фаха – са успехом који је неједнако оцењен: „У претежно колоратурној партији Адине која не одговара квалитетима њеног специфично лирског сопрана г-ца Мезетова се спасавала својом техником и својом музикалношћу и деловала својим глумачким шармом. Синоћ је г-ца Мезетова могла бити жртва оних који не знају да прецизно поделе партије у једној опери.“ „Гца Мезе је јуначки одолевала колоратурним захтевима улоге Адине. То је певачица дивне срдачности и лепе гласовне вибрације. Топли изливи и пркосно-враголасти акценти те улоге јој одговарају до танчина, и она их је и искрено и лепо остварила. Колоратура, разуме се, није њен 'фах'. Али, гђица Мезе је толико изграђена певачица да је умела да нађе извесну средњу линију и – истичући искреност изнад колоратурне технике, успела је да задобије публику. Текст, међутим, мора много јасније да изговара. То је потребно уопште, а у опери врсте Љубавни напитак и нарочито потребно.“ „Улогу Адине певала је гца Мезетова са пуно дражи и спонтаности каприциозне сеоске лепотице. Кристалност и свежина њеног лирског сопрана давали су опојност њеном стилски прецизно погођеном извођењу.“ А „као заљубљени сеоски момак Неморино, г. Поповић је био скоро незаменљиви партнер гце Мезетове.“ Поповић је оцењен као „гласовно свеж, топло распеван и глумачки покретљивији него раније“,  а дао је „лепу крацију, искрено распеван.“ Историчар музике, Роксанда Пејовић, у новије доба бележи о Владети Поповићу и ово: „Желео је да у сваком тренутку у радњи суделује гестом, покретом и изразитом маском. То му је успело у лику Доницетијевог Неморина.“ Позитивне критике заслужио је и Милан Пихлер: „Белкоре г. Пихлера певачки солидно и глумачки интересантно постављена партија.“ „Г. Пихлер је одлично погодио карактер наредника Белкоре, умерено бруталног, али на крају ипак доброг и спремног на одрицање.“ „И г. Пихлер је био лепа фигура уцинкротеног наредника Белкоре, победника женског срца – али само привидног победника; и не лошег човека.“ Ипак, са незнатном замерком: „Доницети је кроз партију проткао лаке таласе, ваздушасте (разуме се у оквиру дубоког мушког гласа) које није лако остварити са пуном гипкошћу. Они су били и остали проблем и за г. Пихлера.“ „Епизодну улогу сељанке Ђанете креирала је гђа Маринковић, љупка појава од које очекујемо и веће резултате.“ „Г-ђа Маринковић (Ђанета) је складно допуњавала целину.“ Ондашња критика није занемаривала ни један елемент представе. Захваљујући томе, данас знамо да превод др Стефанинија није задовољио београдска оштра пера, као и да се у то време водило рачуна о језику: „Преводилац г. Стефанини даје неспретан и нелитераран превод, у коме на много места није остварено поклапање језичког и музичког акцента. Нама су нарочито сметале енклитике на првом, наглашеном тактовом делу (н. пр. 'ћу дати'). Зар се нико није нашао да превод прилагоди духу српског језика и законима његовог нагласка?“ „Превод г. др. Стефанинија има изузетно много погрешног акцентирања нашег језика.“ Остало је забележено и да је „и мала балетска епизода у стилу“ (неколико играчких парова који су својом шпанском игром „дочаравали далеку и симпатичну Шпанију“). Упркос различитим мишљењима стручњака, „Публика се пријатно забављала и топло примила лако и непретензиозно Доницетијево дело“, што најбоље потврђује податак да је Љубавни напитак до краја сезоне одигран још четири пута, а доживео је и следећу, у којој је одигран два пута – што у то време није био мали број. У првих пет представа подела је била иста, док је у сезони 1938/39. у улози Белкореа наступио господин Колацио, а у улози Ђанете господја Илић. Љубавни напитак је потом одсуствовао са сцене читаву деценију, да би га поново оживео млади, двадесетшестогодишњи Младен Сабљић, као своју прву самосталну режију. Овај студент прве послератне  гернерације на  Музичкој академији у Београду 1947. одлази у Москву, где уписује режију на Државном институту за позоришну уметност – ГИТИС-у. Већ следеће, преломне 1948. то школовање му је насилно прекито, али имао је довољно времена да „схвати суштину, предности (и недостатке) система Станиславског“. После једногодишњег асистирања и стицања драгоценог искуства поред нашег изузетно значајног драмског и оперског редитеља Јосипа Кулунџића, постаје редитељ београдске Опере и добија прву самосталну режију – Љубавни напитак Гаетана Доницетија, чија премијера је била 18. јуна 1949, у дневном термину, од 15 часова. За диригентским пултом био је Душан Миладиновић, који је спремио и оркестар и хорове за ову представу. На премијерној листи нема имена сценографа и костимографа, што упућује на претпоставку да су коришћени расположиви елементи декора и костими из фундуса. То је врло вероватно, ако имамо у виду годину у којој је премијера изведена, као и податак да је то била „Премијера младих чланова Београдске опере“ – како је стајало на плакату. У подели су били: Софија Станковић (Адина), Драго Старц (Неморино), Мирослав Чангаловић (Дулкамара), Драгомир Нинковић (Белкоре) и Јованка Јокић (Ђанета). Премијера младих уметника је прошла без великих одјека, али је живела три сезоне и одиграна је двадесетак пута (на последњем плакату пише да је то 23. извођење, али у хемеротеци Народног позоришта је сачувано само деветнаест плаката; то значи или да је представа играна на гостовањима – за која плакати или нису сачувани, или нису ни штампани, или да је дошло до грешке у бројању извођења, што такође није био редак случај у тим послератним годинама). Током тог времена у улози Адине су се смењивале Станковићка и Зорица Филиповић (која је певала већ прву репризу), у улози наредника Белкореа Нинковић и Живојин Милосављевић, а Ђанете су биле Јокићка и Маргита Михлер.  Следећа пауза у игрању Љубавног напитка потрајала је пуних двадесет година. Трећа, и до сада последња премијера ове опере играна је 1. октобра 1971, на још увек новој и недовољно „разиграној“ Сцени у Земуну. Редитељ је овог пута био Слободан Турлаков, диригент Богдан Бабић, сценограф Владимир Маренић, костимограф Љиљана Драговић, хорове је припремио Слободан Крстић, балет поставио Јован Деспотовић. Певан је исти превод др Никше Стефанинија. И поново су већи део поделе чинили млади солисти. Адину је певала Олга Ђокић, Неморина Миливоје Петровић, Белкореа Велизар Максимовић, Дулкамару Александар Ђокић, а Ђанету Мирјана Васиљевић. На првој репризи (3. октобра), опробали су се и Предраг Протић (Неморино) и Владета Димитријевић (Белкоре), а на другој репризи улогу Адине је тумачила Марика Пец Галер. У најави премијере диригент, Богдан Бабић, објаснио је да „сем квалитета типичне романтичне опере, ово дело пружа могућност младим певачима да усаврше вокално-техничку интерпретацију и да стекну сценска искуства“, те да је управа покушала постављањем овог дела на репертоар да учини „даљи корак у обликовању солистичког ансамбла.“ Поред тога, овај репертоарски корак је требало да освежи и „допринесе разноликости и шарму нашег често тешког репертоара“.  И даље образлаже: „Док живи оперска уметност увек ће се свака оперска кућа враћати овом делу пуном ведрине. (...) Можда је за Љубавни напитак термин 'комична опера' помало оштар. Она је у суштини – ведра опера. Ведра опера, пуна грациозности и медитеранске свежине. Ти квалитети диктирали су стављање Љубавног напитка на репертоар, а наша театарска пракса диктирала је да баш таквим делом отворимо сезону... “ А редитељ је представу најављивао овако: „Комедија је вековима сматрана за 'нижи' жанр. Судећи по њеној заступљености на репертоарима и код нас и у свету, она је то и остала. Нажалост! Вероватно да то није случајно. Разлог? Има их много. Биће да је најглавнији што треба много више колективног рада – а данас се свима некуд жури – поготово звездама. (...)
Ако, пак, тражим неку особеност моје представе – коју сам радио са две потпуно одвојене поделе, од којих је прва (премијерска) – 'лирскија' а друга 'драмскија' – онда бих је нашао у нечему што би се условно могло назвати: јединственост музичке и сценске партитуре. (...) Наравно, то као поступак уопште није некаква новост. Па ипак – ако се резултат буде поклопио са хтењима, биће то значајан успех младог ансамбла коме је поверено ово дело. А шта ме је посебно подстакло? Ваљда све оно због чега ћу, у случају неуспеха, кривац бити само – ја!“ Овог пута се огласила и критика, али врло скромно. Да ли поново треба тражити разлог у младости ауторске и извођачке екипе, или, можда, у чињеници да је тих дана у Бечу, уз помоћ Интерпола ухапшена интернационална банда која је, између осталог, опљачкала и благајну Народног позоришта? То не знамо; у сваком случају, Стана Ђурић Клајн нас у својој критици подсећа да се од Доницетијевог великог опуса најчешће на сцену постављају и најдуже одржавају Лучија од Ламермура, Дон Пасквале и Љубавни напитак: „Но иако све три у музичком ткиву вокалних партија доносе прави белканто стил, Љубавни напитак се издваја по лакоћи и певности мелодике, по чедној наивности либрета, по младалачком заносу у којем је композитор писао своје дело и каквим је надахнуо ликове у својој партитури.“ А о овом извођењу каже: „Обнављајући овај Доницетијев опус у амбијенту дивне земунске сцене Народног позоришта, београдска Опера је поверила тумачење екипи младих солиста са редитељем Слободаном Турлаковим на челу, који се сви први пут огледају у том делу. Очигледно су редитељеве намере да не буде 'мртвих места' у радњи, да она тече живахно, лако и динамично, а нарочито да се утисне печат извесне спектакуларности тиме што је и поједине оркестарске нумере оживио на сцени балетом, кретњама хора или упадљивом реквизитом. Мање је био уочљив пародијни тон и рад на карактеризацији и психолошком диференцирању ликова. (…) Изведеном у стилизованом, сведеном на најнеопходније, декору Владимира Маренића, у живописним костимима са ослонцем на аутентични амбијент Љиљане Драговић, са хоровима (спремио Слободан Крстић) који су, нарочито женски, динамички детаљно исцизелирани, представи Љубавни напитак је утиснуо основни печат диригент Богдан Бабић лепом звучном дистанцом између оркестра и сцене, прецизним праћењем и подвлачењем основних музичких мисли партитуре.“ Солисти, углавном, освајају симпатије овог критичара: „Велику, одговорну, типично белканто ролу Неморина, несрећног заљубљеника, носио је Миливоје Петровић. Извесне неравнине у вокалној техници он је богато надокнађивао усрдношћу, преданошћу у певању и непосредном искреношћу у тумачењу лика. У сваком случају Петровић је изразит лирски тенор с којим се убудуће мора рачунати. Олга Ђокић у улози Адине, богате сељанке која је повод за 'љубавни напитак' и која доноси читав преокрет у сплету збивања, тумачила је тај лик са осећањем стила, лепим фразирањем у певању и особитим шармом у глуми. У профилирању лика Дулкамаре, сеоског надрилекара и подвалаџије, Александру Ђокићу је послужило његово већ прилично искуство у ранијим буфо-партијама. Велизар Максимовић, чија се изванредна креација Папагена још памти, у улози наредника Белкора није у пуној мери изразио његову надменост и самоувереност. Мирјана Васиљевић је музикално и љупко донела ролу сеоске девојке Ђанете.“ Представа је, с паузама, играна до 1977/78. сезоне, и за то време изведена 23 пута, од тога у Земуну и Београду 18 пута, а пет пута на гостовањима у Шапцу, Нишу, Костолцу, Новом Пазару и Параћину. Поред поменутих, главне улоге су тумачили: Гордана Јевтовић (Адина), гост Војислав Куцуловић (Неморино), Зоран Александрић, Горан Глигорић (Белкоре), Небојша Маричић (Дулкамара), Светлана Бојчевић (Ђанета)... Уз Богдана Бабића дириговао је и Станко Шепић. И опет пауза, овог пута двадесет пет година. А онда, премијера: 5. новембар 2003...

Јелица Стевановић