Вести

Представа “Бела кафа”, по тексту Александра Аце Поповића и у режији Милана Нешковића, биће премијерно изведена 4. маја (20,30) на Сцени "Раша Плаовић".
У подели су Бранко Видаковић (Момчило Јабучило), Олга Одановић (Мајка Јања), Павле Јеринић (Дели Јова), Вања Ејдус (Црква Ружица), Ненад Стојменовић (Срђа Злопоглеђа) и Нада Шаргин (Зора Шишарка).
Драматург је Молина Удовички Фотез, сценограф Весна Поповић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, а композитор Ања Ђорђевић.
Радован Кнежевић је задужен за сценски говор, а Татјана Поповић за сценски покрет, Ивана Ненадовић је извршни продуцент, Биљана Гргур асистент костимографа, Немања Константиновић организатор, Саша Танасковић инспицијент и Даница Стевановић суфлер.
Говорећи о актуелности овог комада, написаног 1990. године, (радња се дешава у периоду од 1941. до средине шездесетих година прошлог века), Молина Удовички Фотез каже да све те теме којима се Поповић бавио “суштински врло стоје и дан данас”.
- Једна од битних тема која се, у међувремену, још више изоштрила је аморалност ликова, као менталитетска особина. Дакле, не неморал, већ аморалност. Такође, веома је значајан и тај “елан витал” који они имају. Јунаци комада су, упркос свему, опстали не само као појединци, већ и као породица - додала је она.
Нешковић је на првој читаћој проби најавио да ће “Бела кафа”, за коју је рекао да је једна од три најбоље драме написане на српском језику, у његовој режији бити “лишена сваког ситног реализма у игри”.
- То је пут којим би требало да радимо ову представу. Дакле, кроз сценску машту, без тог ситног сценског реализма који подразумева столове, столице, столњаке, храну... Свега тога апсолутно морамо да се лишимо и да правимо једну маштовиту инсценацију ове породице која је потпуно ненормална, што значи да таква мора да буде и представа - рекао је Нешковић, који је прошле године, на истој сцени, успешно поставио комад Момчила Настасијевића "Код Вечите славине".
Он је оценио да је веома тешко прецизно дефинисати жанровску одредницу "Беле кафе" и напоменуо, кроз смех, да би то, отприлике, могло да буде “у ствари, оно што се добије када водвиљ има секс са грађанском драмом”.
M.Б.

Интервју са Бранком Видаковићем, поводом премијере "Беле кафе", објављен у 87. броју "Позоришних новина", 28. марта 2015.

 

                                  ИНТЕРВЈУ: БРАНКО ВИДАКОВИЋ

                             Горко-сладак укус Ацине „Беле кафе“

Познати комад врсног зналца српског менталитета Александра Аце Поповића „Бела кафа”, ускоро ће постати саставни део драмског репертоара Сцене „Раша Плаовић”. Премијера представе, у режији Милана Нешковића, планирана је за 28. април, а главна улога поверена је Бранку Видаковићу који ће дочарати лик Момчила Јабучила, предратног богатог индустријалца, мудрог резонера који уме да сагледа дневнополитичку ситуацију, али који и разуме дубоке корене онога што се догађа њему, његовој породици и његовом народу. Осим нашег саговорника, у подели су и Олга Одановић (Мајка Јања), Павле Јеринић (Дели Јова), Вања Ејдус (Црква Ружица), Ненад Стојменовић (Срђа Злопоглеђа) и Нада Шаргин (Зора Шишарка).

Поповић у „Белој кафи" напушта своје омиљено подручје периферијског миљеа и смешта догађаје у имућну породицу фабриканта Момчила Јабучила у периоду од избијања рата 1941, па до друге половине шездесетих година. У чему се данас, две и по деценије од када је написан, огледа свевремена димензија овог комада?

Иако нисам неки велики фан Аце Поповића, признајем да сам још од академије изузетан поштовалац „Беле кафе“ и „Мрешћења шарана“. То су дела која су глумачки веома изазовна и свако од нас, ко прихвати неку улогу у њима, има много материјала да је и одбрани. Конкретно, у „Белој кафи“, емоције нису папирне, већ су веома стварне и снажне. Рецимо, један син је комуниста, други је љотићевац. Чак, и сам Момчило, има доста тих старинских, солунашких реченица у којима му не верујеш баш много. Дакле, све то скупа, некако, чини то дело веома животним, људским и изазовним за играње. „Бела кафа“, као и „Мрешћење шарана“, никад неће бити пасе комад, зато што ће у свим временима увек моћи да се исприча прича о једној породици коју је прегазило време и самлео нови век.

Ваш јунак Момчило, глава породице и стожер комада је, заправо, човек уз кога неизоставно иде реч понос. Ипак, упркос свим тешкоћама кроз које је пролазио, остао је поносан и доследан самом себи. Како сачувати понос, а остати чист, што би се рекло и пред Богом и пред људима?

Момчило је прилагодљив човек који је научио како се преживљава. Он је од оних људи које увек помињемо са сетом, јер су имали став, кичму. Момчила је живот стварно ломио. Свашта је преживео у току овог комада, од смрти унука до распада породице која се, ипак, опет окупила. Њега можете играти на разне начине – од жилавог солунаша, преко трагичара, до апурдне личности, па чак и смешне с обзиром на ту његову задртост. Трудићу се да Момчила браним свим средствима. Што више буде људско биће и човек са слабостима и манама, то ће бити вернији и ближи и мени, а и себи. Наравно, и публици, да га не би схватила као неки плакат.

Шесторо јунака ове приче пролази кроз све фазе и мене преузимајући разне облике понашања с намером да се супротставе задатој судбини. Да ли је тај инат, испољен у различитим облицима, заправо одлика менталитета?

Ми, Срби, волимо да се хвалимо својим инатом, мада то у свету и није нека баш превише цењена особина. Инат је комплекс малог народа. Истина, у нашој историји, неколико пута нам је помогао да преживимо, али без обзира на све то, мислим да је веома погрешно то истицати као највећу и најбољу врлину овог народа. Није то никаква врлина. То је изнуђена ствар, када ви, као појединац или народ, останете без икаквог излаза, па посежете за неким инстинктивним механизмима за одржање. Не треба гурати нос тамо где му није место. У том смислу, не бих ја то превише глорификовао и уздизао као важну особину те породице. Јер, инат је и њој, као и овом народу, донео многе невоље и несреће.

Момчило на крају комада поручује да зна шта све има, али да уопште више не зна ко је он. То његово сазнање звучи веома забрињавајуће?

Да, заправо звучи као да говори о нама данас, јер смо се ми, као народ, потпуно погубили. Ко то није приметио, нека се окрене око себе. Све су вредности изокренуте, а нове нису створене. Постали смо народ који је изгубио идентитет, који не зна шта је, ко је... Прва будала која се појави и поведе нас са било каквом паролом, ми идемо за њом. То је веома опасно. Не поштујемо демократе и оне који нас воде неким мирним путем ка бољем, али зато поштујемо тиране и трпимо их 10, 15, 20 година. Онда, када се појави неки нормалан човек, ми се очас договоримо да га убијемо.

Утисак је да ће и ова инсценација „Беле кафе“ понудити публици пре горак, него сладак укус тог напитка?

Ако се освремо на те Момчилове последње речи, које су мени врло пророчке, злосутне и истине с обзиром на то шта нам се десило деведесетих и како живимо данас, вероватно би требало да укус буде горак. Но, сигуран сам да ће се он и мењати, као и што се ликови мењају кроз комад.

Да ли ће Момчило, на крају, ипак, испити своју шољицу беле кафе?

Нећу да вам откријем ту тајну (смех).

Драмске ситуације потичу из пера врсног комедиографа, но и човека у чију се душу тада све приметније усељавала горчина. Како у жанровском смислу дефинишете овај комад?

Сви ми који радимо ову представу, подсвесно имамо неки лагани отпор према том жанровском одређивању, јер је та потреба да се жанровски прате ствари довела до бројних збуњујућих резултата у позоришту, а нарочито на филму. Вероватно ће то бити нека трагикомедија. Ми ћемо гледати да комад буде истинит, као и да ликови и сукоби међу њима, такође, буду истинити, иако редитељ има једну прилично померену концепцију у оквиру које нема намеру да прави неког реалистичног Ацу Поповића.

Микојан Безбрадица

 

Антрфиле

Без "Растур кола"

С обзиром на то да „Растур коло“ представља одраз времена у којем је Аца писао комад, а то је скори распад СФРЈ, у договору са редитељем, одлучили смо да га не радимо. Иако је то, можда, најефектнија сцена у комаду, сматрали смо да је то данас, са ове дистанце, потпуно непотребно показивати.

 

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 29. АПРИЛА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Драма Александра Поповића "Бела кафа", у режији Милана Нешковића, биће премијерно изведена 4. маја на сцени "Раша Плаовић" Народног позоришта у Београду.
В.д. директора Драме Жељко Хубач истакао је да је излазак на сцену неког дела овог класика српске драматургије сам по себи догађај и подсетио да је Поповић претходни пут игран у Националном театру пре 20 година ("Развојни пут Боре Шнајдера" 1995.).
- Радили смо захтеван комад, у продукционо компликованим условима, али без икаквих уметничких компромиса и очекујем да публика буде јако задовољна - рекао је он на конференцији за новинаре.
У ансамблу су Бранко Видаковић, Олга Одановић, Павле Јеринић, Вања Ејдус, Ненад Стојменовић и Нада Шаргин.
Адаптацију текста урадили су редитељ Нешковић и драматург Молина Удовички Фотез.
Сценограф је Весна Поповић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, композитор Ања Ђорђевић.
Нешковић је изјавио да је "Бела кафа" озбиљна драма једне породице кроз дуг и тмуран период од 1941. до 1955. године.
- Не бавимо се идеологијом комуниста, националиста, алузијама на распад Југославије из 90-их (чувена завршна сцена "Растур коло"). Нас је занимала породица као основна јединица грађе сваког друштва и њена пропаст. У комаду видимо једну специфичну, а ипак типску српску породицу која је у протеклих 50-ак година нестала - рекао је он.
Удовички Фотез је приметила да је изненађена колико је драма актуелна, односно колико нам се историја понавља.
Она је скренула пажњу на Поповићев начин прављења ликова - типских у сценском смислу, али иначе посебних.
- У овом комаду ликови су изашли из српске митологије, о чему говоре њихова имена - Момчило Јабучило, Мајка Јања, Дели Јова, Црква Ружица, Срђа Злополглеђа и Зора Шишарка - рекла је она.
Видаковић је приметио да себе није замишљао као оца породице и да први пут игра такву улогу.
- Редитељ је био храбар, са необичним приступом и ако изузмемо умор, ово је било посластица радити - изјавио је он додајући да је Момчило слојевит и озбиљан лик, али тешко да је главни, јер је ту шест јаких личности различитих сензибилитета.
Одановићева је рекла да је њој близак лик брижне мајке, а да јој је посебно драго што игра у комаду Аце Поповића кога је поштовала и који је волео њен глумачки сензибилитет.
- Срећна сам што коначно излази премијера. Независно од оцена, ако је 4. маја одиграмо, већ смо победили - изјавила је она.
Наиме, премијера је одлагана у очекивању новца од Министарства културе за сценографију и костиме.
Вања Ејдус је истакла да је то са друге стране било добро, јер су пробали три месеца, што овако сложен комад и захтева и да често није довољно месец и по дана колико се обично раде представе.
- Ово је огроман комад у пет чинова, са пуно догађаја, ликови су психолошки комплексни и мењају се током 15 година. Моја Ружица има можда и највеће промене, почиње од девојчице, која се осећа ружно и одбачено, окреће се инфантилној религиозности и временом стиже до фанатизма - испричала је она.
Јеринић је додао да је ово и прича о подели, како породице тако и друштва.
- Чувамо стране, идеологију и зато пропадамо, док нам млади и талентовани људи одлазе - рекао је он.
Стојменовић је казао да му је ово до сада можда најизазовнија улога, а да му је Поповић као аутор откровење, захтеван и захвалан за глумачку игру.
Нада Шаргин је додала да је задовољна, али да има још шта да се уради до премијере, јер је текст дубок и пружа прилику да се стално освешћује, да се откривају нове реплике које није доживела при првом читању.
Хубач је објавио да је "Бела кафа" последња драмска премијера Народног позоришта у овој сезони, али су већ почеле пробе за представу "На дну" Максима Горког у режији Ане Ђорђевић.
Том премијером биће отворена следећа сезона. Затим су у плану Стеријини "Родољупци" у режији Андраша Урбана и Шилерова "Марија Стјуарт" у режији Милоша Лолића.